Finansiranje doktorata: političko i ekonomsko pitanje prosperiteta



 

Nije tajna da se doktorski studij, pa i ciklusi studiranja koji prethode doktorskom studiju razlikuju kod nas i u EU. Najvažnija – i najtužnija razlika jeste finansiranje doktorata.

Piše: Jelena Kalinić


Naime, u zemljama nastalim raspadom Jugoslavije, kakve su Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Srbija, Sjeverna Makedonija i Kosovo, s izuzetkom Hrvatske i Slovenije koje više prate EU model doktorata, doktorski studij zapravo finansiraju sami studenti. I dešava se da neki sjajni studenti ne mogu to sebi priuštiti, što dovodi do toga da oni ili uzimaju kredit, što ih stavlja u ekonomski nezavidan položaj ili počinju raditi, često poslove koje ne žele i nisu sretni s njima, kako bi mogli platiti studij. Ti poslovi im na kraju postanu stalni, a oni, zbog obaveza na poslu, zanemare ili napuste doktorski studij.

Posljedično, dešava se (ali ne uvijek, bitno je naglasiti) da doktorat stiču oni koji finansijski mogu to sebi priuštiti, a ne oni koji bi dali kvalitet akademskoj zajednici. Ovo dovodi i do urušavanja kvaliteta naučnog i obrazovnog procesa na akademskim institucijama.

Nažalost, mnogi ne znaju da u svijetu to da student III ciklusa sam finansira studij nije jedini modalitet doktoriranja. Postoje i drugi. Samofinansiranje, bez plate je favorizirani način odvijanja doktorskog studija, a čini se kao da ga favorizuju političke stranke koje zapravo u šaci drže visoko školstvo, kao i politike samih univerziteta. Finasiranje iz džepa doktoranada je legitiman način studiranja i treba biti omogućen, ali ne treba biti jedini način da neko dođe do doktorata jer taj modus podstiče jaz između bogatijih i ne-baš-bogatih i ugrožava kvalitet naučnog kadra. Prosto je nedopustivo da samo oni koji to sebi mogu priuštiti mogu doktorirati.

Pitali smo Almira Aljovića, doktoranda na Institutu za Kliničku neuroimunologiju pri Univerzitetu u Minhenu da nam ispriča o razlikama između doktorskog studija u Njemačkoj u odnosu na Bosnu i Hercegovinu. Laboratorija u kojoj radi je pod vodstvom PD. Dr. Florence Bareyre i bave se istraživanjem neuralne plastičnosti nakon povrede centralnog nervnog sistema. Almir naglašava da on poznaje samo šta se dešava na polju biologije, i ne može reći kako je u drugim oblastima, jer postoje male razlike u oblastima.

Generalno, doktorandi imaju pozicije koje se ne razliku puno od regularnih poslova. Ovo znači da osobe koje rade doktorat imaju platu i dužni su da provedu 40 sati sedmično u laboratoriji. Izvor finansija su obično grantovi koje šefovi/ce laboratorija dobiju na osnovu svog prijašnjeg rada i od tog novca plaćaju doktorante i post-doktorante u laboratoriji. Često se desi da su instituti povezani sa univerzitetskim klinikama i u tom slučaju novac dolazi od univerziteta“, objašnjava Aljović.

Njemačka, ali i mnoge druge zemlj EU, imaju vrlo razvijen sistem povezanosti nauke i industrije, te fondacija za nauku. Neke pomažu naučnicima i doktorandima, a neke, poput državne DFG, daju grantove za izvrsnost u određenom naučnom polju, odnosno njeguju izvrsnost univerzitetskih institucija kroz cikluse finansiranja putem grantova za projekte. Iz ovih grantova se plaćaju ne samo istraživanja, nego i plate osoblja u naučnim timovima, pa tako i mladih doktoranada.

U Bosni i Hercegovini, država daje vrlo mizernu sumu za naučna istraživanja, a naučnici obično iz svog džepa moraju plaćati put i smještaj, ako žele ići na neku stručnu konferenciju. Ako i institucija dobije neki projekat, vrlo često se honorari isplaćuju kroz ugovore o djelu. I tu postoji razlika između nas i, primjerice Njemačke.

 

Bitno je napomenuti da od plate koju doktorati dobijaju, oni također plaćaju sve regularne takse i doprinose (zdravstveno, uplaćuju penzioni fond… ). Što znači da će 4-5 godina doktorata odgovarati  4-5 godina radnog staža. U području biologije godišnja plata doktoranada bi u prosjeku iznosila oko 33 000 eura. U većini slučajeva ova plata znači da će doktorand biti većinski fokusiran na svoja istraživanja i nema dodatne obaveze kao što su držanje predavanja ili klasični asistentski posao koji mi imamo na univerzitetima u BiH“, dodaje Aljović.

Suprotno tome, u BiH kao da je cilj opteretiti i asistente i profesore predavanjima, da oni praktično postaju preopterećeni i da od obaveza predavanja ne mogu da se posvete naučno-istraživačkom radu i pisanju naučnih radova. Ponekad asistenti rade na više predmeta, imaju norme koje prelaze granice, te rade samo na vježbama sa studentima do navečer. Od takvog asistenta ne možemo očekivati naučni doprinos. Osoba koja je postala asistent sa diplomom master/magistra, pokušava kroz taj posao isplatiti svoj doktorat, ali umjesto doktorata, ona postaje zatrpana radom sa studentima i, često, administracijom.

No kako dobiti poziciju na nekom EU univerzitetu?  

Mislim da većina osoba ima ideju da je ovaj proces jako formalan i da se prolazi kroz stotine nekakvih intervjua da bi se dobila pozicija. U realnosti, doktorske pozicije su poprilično dostupne i nekada uz najmanji napor možete doći do laboratorije koja vas zanima. Ja sam dobio poziciju tako što sam kontaktirao svoju trenutnu šeficu laboratorije direktno i objasnio zašto me zanima ono čime se ona bavi i pitao da li ima otvorenu poziciju. Nakon toga sam dobio odgovor i pozvan na kratak online intervju i evo sada posle više od četiri godine ja i dalje radim u toj laboratoriji. Jako je bitno da se mladi studenti ne obeshrabre tokom ovog procesa i da budu uporni. Također, dosta je faktora sreće u ovom procesu, možda kada vi pošaljete email šef/ica laboratorije treba baš nekog za određeni projekat i jako su velike šanse da ste vi jedina osoba koja se javila“, kaže Aljović.

Ponekad prosto nemate sreće jer se grupa za čija biste vi istraživanja bili zainteresirani gasi (nema finansija, profesor odlazi u penziju). Nekad prosto nema otvorenih pozicija. A nekad se ovakve pozicije oglašavaju baš kao pozivi na grantove ili oglasi za posao, na stranicama institucija ili na stranicama koje objavljuju naučne radove. Tako se mogu naći i pozivi za prijave na post-doktorske pozicije – još jedan akademski nivo koji kod nas ne postoji, a zapravo su istraživačke pozicije za one koji već imaju doktorat iz neke oblasti, i to u okviru nekog projekta. Kako EU u okviru Horizon Frame programa daje sredstva, tako i institucije moraju potrošiti dio tih sredstava na plate doktoranada ili postdoktoranada, tj. saradnika.

Nažalost, i ovaj sistem projektnog finansiranja ima mane – ponekad osuđuje naučnike na stalno traženje novih postdoc pozicija kako bi imali platu, jer im se ugovor završava kada istekne projekat. Nije baš čest slučaj da se neko zadrži u instituciji u kojoj je doktorirao ili imao postdoktorsko istraživanje. Ovo ujedino  znači i egzistencijalnu nesigurnost istraživača, stres i psihološke probleme, anksioznosti i depresije, a ponekad dovodi i do odustajanja od naučne karijere, prelazak u drugo polje ili prelazak u industriju. Jasno je  da postoji kriza doktorata i postdoktorata i o tome treba pričati, ali to je potpuno nova tema.

Ja radim za platu, što znači da imam svoje regularno radno vrijeme od osam sati. Međutim, pored toga (što nije obavezno) sam dio Doktorskog programa za sistemske neuronauke Univerziteta u Minhenu. Ja bih podstakao sve studente da pored posla u laboratoriji, budu dio i nekih od doktorskih programa. Ovo pomaže da upoznate druge doktorande, povežete se i dobijete podršku od programa ukoliko imate probleme tokom vašeg doktorata. Ukoliko već imate poziciju u laboratoriji poprilično je jednostavno prijaviti se za doktorski program“, dodaje Almir.

PI ili principal Investigator, osoba šef laboratorije je osoba koja se ujedino brine i o obezbjeđivanju finansija. Nažalost, većina naučnika nije ljubitelj ovoga (A ko jeste? Ali se mora.), ali da bi obezbijedili sredstva za svoja istraživanja, moraju se prijavljivati na pozive za projekte.

U mom slučaju novac je obezbijedila šefica naše laboratorije. Ona je ta koja ima dužnost da obezbijedi novac za doktorante i to je jedini način da održi svoju laboratoriju“, kaže Aljović.

Ovo je jedan od razloga zašto su pozicije šefova laboratorija nekada poprilično stresne, jer su oni ti koji moraju obezbijediti sredstva da plate doktorante i post-doktorante u laboratoriji. Također, u rijetkim situacijama doktorandi mogu obezbijediti svoja lična finansijska sredstva tako što će aplicirati individualno za grant i nakon toga doći u laboratoriju sa svojim ličnim sredstvima. „U ovom slučaju većina šefova/-ica laboratorija će vas primiti jer dobijaju radnu snagu koju ne moraju platiti. Međutim, kao što sam napomenuo, ovo je više iznimka nego pravilo“, dodaje Aljović.


Almir Aljović, izvor: Youtube kanal Znanium i FB stranica


Nažalost, skoro da je nemoguće povući paralelu između nauke u BiH i konketno Njemačkoj, ali i cijeloj EU ili Sjedinjenim državama. Njemačka ulaže puno više sredstava u nauku i razvoj nauke je jedan od primarnih ciljeva društva. Bosna i Hercegovina ima jako puno mladih naučnika koji nažalost nemaju infrastrukturu i novac koji je potreban za ozbiljno bavljenje nauke. U BiH ne postoji doviljno naučni-istraživačkih instituta gdje bi se mogli smjestiti doktorandi i doktori i pružiti im se kvalitetni uslovi rada, ali nema ni razvijene biotech industrije da idu tamo. Većina instituta i laboratorija je već napunjena i za nove mlade kadrove nema puno mjesta te su oni praktično osuđeni ići „trbuhom za kruhom“ u EU, Tursku ili negdje drugo. Treba reći i da se u FBIH u sistematizaciji ne priznaje naslov biologa te je, primjerice, ova struka teško zapošljiva i svedena praktično samo na nastavnike u školama. U većini slučajeva nakon osnovih studija oni odustaju od svojih želja za bavljenje naukom i fokusiraju se na traženje posla i borbu za egzistenciju.

Almir je i naučni komunikator i radi jako lijepe stvari na svom Youtube kanalu Znanium.


Prethodni tekstovi:

Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta "Političnost nauke, naučnost demokratije", koji provodi UG "Nauka i svijet". Podržano grantom Fonda Otvoreno društvo BiH  i European Endowment for Democracy.



 

Primjedbe

Popularni postovi s ovog bloga

Klitoris: vrh ledenog brijega užitka

Ne, nije tačno da potpuno vakcinisani zdravstveni radnici imaju 251 puta veće virusno opterećenje i da su opasnost za nevakcinisane

Soda bikarbona i "alkalna prehrana" - opasni mitovi koji ne umiru